Upravljanje otpadom je delatnost od opšteg interesa, koja se vrši tako da se obezbedi najmanji rizik po ugrožavanje života i zdravlja ljudi i životne sredine, i to putem kontrole i mere smanjenja zagađenja: voda, vazduha i zemljišta, opasnosti po biljni i životinjski svet, opasnosti od nastajanja udesa, eksplozija ili požara, negativnih uticaja na predele i prirodna dobra posebnih vrednosti i nivoa buke i neprijatnih mirisa.
Upravljanje otpadom obuhvata sve one aktivnosti i radnje od njegovog nastanka do konačnog odlaganja. To uključuje između ostalog: sakupljanje, transport, tretman i odlaganje otpada. Upravljanje otpadom takođe obuhvata pravni i regulatorni okvir, koji definiše način na upravljanja otpadom.
Termin otpad se obično odnosi na sve vrste otpada, bez obzira da li je otpad nastao tokom vađenja sirovina, prerade sirovina u poluproizvod i gotov proizvod, potrošnju finalnih proizvoda ili drugih ljudskih aktivnosti. Prakse upravljanja otpadom nisu jedinstvena među zemljama (posmatrajući razvijene i zemlje u razvoju), pa čak ni po regionima (urbano i ruralno područje) ili sektorima (stambeni i industrijski). Vrste otpada, prema mestu nastanka, su: komunalni otpad (kućni otpad), komercijalni otpad i industrijski otpad. Druga podela otpada, prema uticaju na zdravlje ljudi i životnu sredinu, je: inertni, neopasan i opasan.
Načela upravljanja otpadom
Ovo je sistematski i konsultativni proces donošenja odluka koji obuhvata zaštitu i očuvanje životne sredine, kojim se ustanovljava opcija ili kombinacija opcija koja daje najveću dobit ili najmanju štetu za životnu sredinu u celini posmatrano (kako kratkoročno, tako i dugoročno). U okviru ovog načela, primenjuje se i princip samodovoljnosti, koji znači da postoje integrisane i odgovarajuće mreže postrojenja za ponovno iskorišćenje i odlaganje mešanog komunalnog otpada, kao i prateće tehnike. To treba da omogući odlaganje ili ponovno iskorišćenje otpada u jednom od najbližih odgovarajućih postrojenja, najprimerenijim metodama i tehnologijama, kako bi se osigurao visok nivo zaštite životne sredine i javnog zdravlja.
Otpad se tretira ili odlaže što je moguće bliže mestu njegovog nastajanja, kako bi se u toku transporta otpada izbegle neželjene posledice na životnu sredinu. Izbor lokacije postrojenja za tretman odnosno ponovno iskorišćenje ili odlaganje otpada vrši se u zavisnosti od lokalnih uslova i okolnosti, vrste otpada, njegove zapremine, načina transporta i odlaganja, ekonomske opravdanosti, kao i od mogućeg uticaja na životnu sredinu.
Hijerarhija upravljanja otpadom predstavlja redosled prioriteta u praksi upravljanja otpadom i predstavlja prioritetan redosled u prevenciji i upravljanju otpadom, propisima i politikama. Hijerarhija otpada se odnosi na „3 Rs“ (reduce, reuse and recycle), što znači: smanjiti, ponovo upotrebiti i reciklirati. Hijerarhija otpada ostaje kamen temeljac većine strategija za smanjenje količine otpada. Cilj hijerarhije otpada je da izvuče maksimalne praktične koristi od proizvoda i da generiše minimalnu količinu otpada. Hijerarhija otpada je predstavljena piramidalno, jer je osnovna premisa za politiku upravljanja otpadom na prvom mestu preduzimanje mera za sprečavanje stvaranja otpada. Sledeći korak ili poželjna akcija je smanjiti stvaranje otpada tj. ponovna upotreba. Sledi reciklaža, koja bi uključivala i kompostiranje. Nakon ovog koraka je obnavljanje materijala i otpada (njegovo pretvaranje u energiju – reciklaža). Energija, na ovom nivou hijerarhije, može biti spaljivanje otpada na deponijama. Konačna akcija je odlaganje, na deponijama ili putem spaljivanja bez stvaranja energije. Ovaj poslednji korak je završni centar za otpad koji nije preusmeren ili obnovljen (recikliran).
Proizvođači, uvoznici, distributeri i prodavci proizvoda koji utiču na porast količine otpada odgovorni su za otpad koji nastaje usled njihovih aktivnosti. Proizvođač snosi najveću odgovornost jer utiče na sastav i osobine proizvoda i njegove ambalaže. Proizvođač je obavezan da brine o smanjenju nastajanja otpada, razvoju proizvoda koji su reciklabilni, razvoju tržišta za ponovno korišćenje i reciklažu svojih proizvoda.
Zagađivač mora da snosi pune troškove posledica svojih aktivnosti. Troškovi nastajanja, tretmana odnosno ponovnog iskorišćenja i odlaganja otpada moraju se uključiti u cenu proizvoda.
- Izbor najoptimalnije opcije
Ovo je sistematski i konsultativni proces donošenja odluka koji obuhvata zaštitu i očuvanje životne sredine, kojim se ustanovljava opcija ili kombinacija opcija koja daje najveću dobit ili najmanju štetu za životnu sredinu u celini posmatrano (kako kratkoročno, tako i dugoročno). U okviru ovog načela, primenjuje se i princip samodovoljnosti, koji znači da postoje integrisane i odgovarajuće mreže postrojenja za ponovno iskorišćenje i odlaganje mešanog komunalnog otpada, kao i prateće tehnike. To treba da omogući odlaganje ili ponovno iskorišćenje otpada u jednom od najbližih odgovarajućih postrojenja, najprimerenijim metodama i tehnologijama, kako bi se osigurao visok nivo zaštite životne sredine i javnog zdravlja.
- Blizine i regionalnog pristupa
Otpad se tretira ili odlaže što je moguće bliže mestu njegovog nastajanja, kako bi se u toku transporta otpada izbegle neželjene posledice na životnu sredinu. Izbor lokacije postrojenja za tretman odnosno ponovno iskorišćenje ili odlaganje otpada vrši se u zavisnosti od lokalnih uslova i okolnosti, vrste otpada, njegove zapremine, načina transporta i odlaganja, ekonomske opravdanosti, kao i od mogućeg uticaja na životnu sredinu.
- Načelo hijerarhije
Hijerarhija upravljanja otpadom predstavlja redosled prioriteta u praksi upravljanja otpadom i predstavlja prioritetan redosled u prevenciji i upravljanju otpadom, propisima i politikama. Hijerarhija otpada se odnosi na „3 Rs“ (reduce, reuse and recycle), što znači: smanjiti, ponovo upotrebiti i reciklirati. Hijerarhija otpada ostaje kamen temeljac većine strategija za smanjenje količine otpada. Cilj hijerarhije otpada je da izvuče maksimalne praktične koristi od proizvoda i da generiše minimalnu količinu otpada. Hijerarhija otpada je predstavljena piramidalno, jer je osnovna premisa za politiku upravljanja otpadom na prvom mestu preduzimanje mera za sprečavanje stvaranja otpada. Sledeći korak ili poželjna akcija je smanjiti stvaranje otpada tj. ponovna upotreba. Sledi reciklaža, koja bi uključivala i kompostiranje. Nakon ovog koraka je obnavljanje materijala i otpada (njegovo pretvaranje u energiju – reciklaža). Energija, na ovom nivou hijerarhije, može biti spaljivanje otpada na deponijama. Konačna akcija je odlaganje, na deponijama ili putem spaljivanja bez stvaranja energije. Ovaj poslednji korak je završni centar za otpad koji nije preusmeren ili obnovljen (recikliran).
- Odgovornosti
Proizvođači, uvoznici, distributeri i prodavci proizvoda koji utiču na porast količine otpada odgovorni su za otpad koji nastaje usled njihovih aktivnosti. Proizvođač snosi najveću odgovornost jer utiče na sastav i osobine proizvoda i njegove ambalaže. Proizvođač je obavezan da brine o smanjenju nastajanja otpada, razvoju proizvoda koji su reciklabilni, razvoju tržišta za ponovno korišćenje i reciklažu svojih proizvoda.
- Zagađivač plaća
Zagađivač mora da snosi pune troškove posledica svojih aktivnosti. Troškovi nastajanja, tretmana odnosno ponovnog iskorišćenja i odlaganja otpada moraju se uključiti u cenu proizvoda.
Kako mi to radimo
EURO GREEN se, u vršenju ove usluge, oslanja na Zakon o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10 i 14/2016) i na osnovu njega izrađujemo Plan upravljanja otpadom u preduzeću, odnosno dokumentaciju za operatere postrojenja za upravljanje otpadom u postupku pribavljanja dozvole za upravljanje otpadom (sakupljanje, transport, skladištenje i tretman). Za pribavljanje dozvole od nadležnog organa izrađujemo: Radni plan postrojenja, Plan zaštite od udesa i Plan za zatvaranje postrojenja.
Takođe vršimo, u ime privrednog društva koje je proizvođač otpada, odnosno uvoznik proizvoda, koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, prijavu i izveštavanje na portalu Agencije za zaštitu životne sredine – NRIZ (Nacionalni registar izvora zagađivanja).
Radi planiranja upravljanja otpadom u Republici Srbiji donose se sledeći planski dokumenti:
- strategija upravljanja otpadom;
- programi prevencije stvaranja otpada;
- regionalni plan upravljanja otpadom;
- lokalni plan upravljanja otpadom;
- plan upravljanja otpadom u postrojenju za koje se izdaje integrisana dozvola;
- radni plan postrojenja za upravljanje otpadom.