Stacionarni izvori zagađivanja

EURO GREEN, usluga Stacionarni izvori zagađivanja

Upravljanje kvalitetom vazduha i mere, način organizovanja i kontrola sprovođenja zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha, kao prirodne vrednosti od opšteg interesa koja uživa posebnu zaštitu, je od velikog značaja kada je reč o zaštiti prirodne sredine. Zagađenja prouzrokovana radioaktivnim materijama, industrijskim udesima i elementarnim nepogodama značajno utiču na narušavanje atmosferskog sloja, a time i na kvalitet života ljudi i živetno sredine u celosti.
Zagađenje vazduha može biti posledica prirodnih pojava, ali i ljudskih aktivnosti, te se po načinu nastanka izvori zagađenja vazduha se dele na prirodne izvore zagađenja i antropogene izvore zagađenja. Antropogeni izvori zagađenja vazduha su Stacionarni izvori zagađenja.
Stacionarni izvori zagađivanja obuhvataju:

  • izvore zagađenja u ruralnim područjima vezanim za poljoprivredne aktivnosti, rudarstvo i kamenolome,
  • izvore zagađenja vezani za industrije i industrijska područja, hemijsku industriju, proizvodnju nemetala, metalsku industriju, proizvodnju električne energije,
  • izvori zagađenja u komunalnim sredinama kao što su zagrevanje, spaljivanje otpada, individualna ložišta, perionice, servisi za hemijsko čišćenje.

Zakonom o zaštiti vazduha se regulišu instrumenti politike i planiranja zaštite vazduha. Izvori zagađenja vazduha se, u skladu sa odredbama Zakona o zašiti vazduha, dele na:

  1. Stacionarni izvor zagađivanja, koji se definiše kao stacionarna tehnička jedinica, uključujući i postrojenje za sagorevanje, u kojoj se izvodi jedna ili više aktivnosti koje mogu dovesti do zagađenja vazduha, kao i svaka druga aktivnost kod koje postoji tehnička povezanost sa aktivnostima koje se izvode na tom mestu i koje mogu proizvesti emisije i zagađenje.
  2. Pokretni izvori zagađenja, koji se odnosi na bilo koji oblik motornih vozila sa unutrašnjim sagorevanjem (vozila koja koriste benzin, dizel gorivo, itd.).

Pojmovi vezani za Stacionarne izvore zagađivanja

U okviru Zakona o zaštiti vazduha, definisani su određeni pojmovi, vezani za kvalitet vazduha i njegove zagađivače.

Kvalitet vazduha određuje je koncentracija zagađujuće materije (zagađivača) u vazduhu ili njihovo taloženje na površini u određenom vremenskom periodu.

Zagađenje vazduha se definiše kao stanje atmosfere u kome supstance koje oštećuju životnu sredinu, ljudsko zdravlje ili materijale u koncentracijama iznad odgovarajućeg nivoa.

Zagađivači su supstance koje se nalaze u vazduhu, vodi ili na tlu u koncentracijama koje izazivaju fiziološka i ekonomska oštećenja.

Granična vrednost emisije je maksimalno dozvoljena vrednost koncentracije zagađujuće materije u otpadnim gasovima iz stacionarnih i pokretnih izvora zagađenja koja može biti ispuštena u vazduh u određenom periodu.

Nenamerno ispuštene dugotrajne organske zagađujuće supstance jesu supstance koje su perzistentne, bioakumulativne i toksične, koje se emituju iz stacionarnih i pokretnih izvora zagađivanja, kao na primer polihlorovani dibenzofurani i polihlorovani dibenzodioksini, policiklični aromatični ugljovodonici, heksahlorbenzen i polihlorovani bifenili.

Plan operatera za smanjenje emisija iz stacionarnih postrojenja donosi operater u cilju preduzimanja mera za smanjenje zagađenja vazduha, primene određenih tehničko-tehnoloških rešenja i planiranja troškova smanjenja emisija.

Izrada i sadržaj plana su zakonski određeni, kao i rok za njegovo dostavljanje. Plan operatera za smanjenje emisija iz stacionarnih izvora zagađenja sadrži: opis posledica prekomernog zagađivanja vazduha, zonu u kojoj se nalazi operater, mere za postizanje poboljšanja kvaliteta vazduha, opis odabranih tehnoloških i drugih rešenja, procenu troškova, redosled sprovođenja planiranih aktivnosti, rok za sprovođenje planiranih aktivnosti, sredstva za sprovođenje plana i druge podatke i dokumentaciju.

Vodeći računa o propisanim uslovima, vezanim za emisije iz stacionarnih izvora zagađivanja, operater je dužan da u okviru svog plana, a nadalje rada, poštuje sledeće:

  1. granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduhu iz stacionarnih izvora zagađivanja, osim postrojenja za sagorevanje,
  2. način, postupak, učestalost i metodologiju merenja emisije zagađujućih materija,
  3. kriterijume za uspostavljanje mernih mesta za merenje emisije,
  4. postupak vrednovanja rezultata merenja emisije i usklađenost sa propisanim normativima,
  5. sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisije i bilansu emisije,
  6. način dostavljanja podataka o emisijama za potrebe informacionog sistema i rokove dostavljanja podataka.

Instrumenti politike i planiranja zaštite vazduha obuhvataju: strategija zaštite vazduha, planovi kvaliteta vazduha, kratkoročni akcioni planovi, nacionalni program za postepeno smanjivanje godišnjih maksimalnih nacionalnih emisija zagađujućih materija i planovi operatera za smanjenje emisija iz stacionarnih postrojenja.

Mere za sprečavanje i smanjenje zagađivanja vazduha i poboljšanje kvaliteta vazduha se odnose na:

  • propisivanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija iz stacionarnih i pokretnih izvora zagađivanja,
  • utvrđivanje maksimalnih nacionalnih emisija za pojedine zagađujuće materije,
  • propisivanje dozvoljenih količina pojedinih zagađujućih materija u određenim proizvodima (naročito u tečnim gorivima, kao i u određenim bojama i lakovima),
  • smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte,
  • postepeno smanjivanje upotrebe supstanci koje oštećuju ozonski omotač.
+ Kvalitet vazduha i zagađivači

U okviru Zakona o zaštiti vazduha, definisani su određeni pojmovi, vezani za kvalitet vazduha i njegove zagađivače.

Kvalitet vazduha određuje je koncentracija zagađujuće materije (zagađivača) u vazduhu ili njihovo taloženje na površini u određenom vremenskom periodu.

Zagađenje vazduha se definiše kao stanje atmosfere u kome supstance koje oštećuju životnu sredinu, ljudsko zdravlje ili materijale u koncentracijama iznad odgovarajućeg nivoa.

Zagađivači su supstance koje se nalaze u vazduhu, vodi ili na tlu u koncentracijama koje izazivaju fiziološka i ekonomska oštećenja.

Granična vrednost emisije je maksimalno dozvoljena vrednost koncentracije zagađujuće materije u otpadnim gasovima iz stacionarnih i pokretnih izvora zagađenja koja može biti ispuštena u vazduh u određenom periodu.

Nenamerno ispuštene dugotrajne organske zagađujuće supstance jesu supstance koje su perzistentne, bioakumulativne i toksične, koje se emituju iz stacionarnih i pokretnih izvora zagađivanja, kao na primer polihlorovani dibenzofurani i polihlorovani dibenzodioksini, policiklični aromatični ugljovodonici, heksahlorbenzen i polihlorovani bifenili.

+ Plan operatera za smanjenje emisija

Plan operatera za smanjenje emisija iz stacionarnih postrojenja donosi operater u cilju preduzimanja mera za smanjenje zagađenja vazduha, primene određenih tehničko-tehnoloških rešenja i planiranja troškova smanjenja emisija.

Izrada i sadržaj plana su zakonski određeni, kao i rok za njegovo dostavljanje. Plan operatera za smanjenje emisija iz stacionarnih izvora zagađenja sadrži: opis posledica prekomernog zagađivanja vazduha, zonu u kojoj se nalazi operater, mere za postizanje poboljšanja kvaliteta vazduha, opis odabranih tehnoloških i drugih rešenja, procenu troškova, redosled sprovođenja planiranih aktivnosti, rok za sprovođenje planiranih aktivnosti, sredstva za sprovođenje plana i druge podatke i dokumentaciju.

Vodeći računa o propisanim uslovima, vezanim za emisije iz stacionarnih izvora zagađivanja, operater je dužan da u okviru svog plana, a nadalje rada, poštuje sledeće:

  1. granične vrednosti emisije zagađujućih materija u vazduhu iz stacionarnih izvora zagađivanja, osim postrojenja za sagorevanje,
  2. način, postupak, učestalost i metodologiju merenja emisije zagađujućih materija,
  3. kriterijume za uspostavljanje mernih mesta za merenje emisije,
  4. postupak vrednovanja rezultata merenja emisije i usklađenost sa propisanim normativima,
  5. sadržaj izveštaja o izvršenim merenjima emisije i bilansu emisije,
  6. način dostavljanja podataka o emisijama za potrebe informacionog sistema i rokove dostavljanja podataka.
+ Mere za poboljšanje kvaliteta vazduha

Instrumenti politike i planiranja zaštite vazduha obuhvataju: strategija zaštite vazduha, planovi kvaliteta vazduha, kratkoročni akcioni planovi, nacionalni program za postepeno smanjivanje godišnjih maksimalnih nacionalnih emisija zagađujućih materija i planovi operatera za smanjenje emisija iz stacionarnih postrojenja.

Mere za sprečavanje i smanjenje zagađivanja vazduha i poboljšanje kvaliteta vazduha se odnose na:

  • propisivanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija iz stacionarnih i pokretnih izvora zagađivanja,
  • utvrđivanje maksimalnih nacionalnih emisija za pojedine zagađujuće materije,
  • propisivanje dozvoljenih količina pojedinih zagađujućih materija u određenim proizvodima (naročito u tečnim gorivima, kao i u određenim bojama i lakovima),
  • smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte,
  • postepeno smanjivanje upotrebe supstanci koje oštećuju ozonski omotač.

Kako mi to radimo

Članom 56. Zakona o zaštiti vazduha („Sl. glasnik RS”, broj 36/09) definisani su uslovi za izdavanje dozvole za rad koju izdaje nadležni organ za zaštitu životne sredine, u formi rešenja, za novoizgrađene ili rekonstruisane stacionarne izvore zagađivanja.

EURO GREEN vrši uslugu izrade Zahteva, koji podnose operateri novoizgrađenih ili rekonstruisanih stacionarnih izvora zagađivanja, za koji nije propisana obaveza izdavanja integrisane dozvole, odnosno izrade studije o proceni uticaja na životnu sredinu, a mogu da počnu sa radom pošto pribave dozvolu za rad.

Kontaktirajte nas!

Za sve stacionarne izvore zagađivanja, EURO GREEN nudi kompletnu uslugu iz te oblasti.